Gledam u kofer nasred sobe, dok u meni odzvanja fllamenko
i pitam se
da li već večeras da počnem s pakovanjem ili da sačekam ponedeljak i
dok mi pete dobuju u taktu flamenka ja ipak odlučujem
da sačekam ponedeljak,
jer moj sin Aleks ima zadnji ispit i baš i ne bi bilo fer da odem
pre no što ga položi.
Sklanjam kofer i iz nepoznatih razloga
ulazim u kupatilo, ne čujem više muziku i
sad sam stvarno desperado...
I dok se umivam razmišljam o večeri koju treba da pripremim i
o mom dragom sinu koji, valjda, uči u nekoj čitaoni i o
ovom sparnom danu i naravno
kako jedva čekam da spakujem taj kofer i odem ... na neku
nepoznatu destinaciju gde samo vetrić govori mojim jezikom
i sunce miluje moje lice..gde nema
zagušljivih autobusa i dosadnih komšinica, gde nema
ustvari nikog i ničeg ....pusto ostrvo bi bilo idealno...desperado...
podižem glavu iznenada i naravno opet je tu ona žena iz lifta,
da li da joj se obratim, pitam se ... Ne!!!
Odlazim u kuhinju brzinom svetlosti i dok pripremam večeru
čujem zvona sa Saborne crkve koja zvone povečerje i
več sam u mislima ispred Notre Dama i zadivljeno gledam u rozete na njenoj fasadi...
Umorna i iscrpljena padam u krevet nakon napornog dana
i dok nameštam jastuk vidim lice dečaka sa Balija kako se osmehuje,
tonem u san sa zvucima gitare i osmehom nepoznatog dečaka. Desperadooo...
I danas je u liftu ona žena, samo sam ja danas suviše besna
da bih o njoj i razmišljala...
Moj sin je, naime, odlučio da odloži ispit do septembra!! On i njegova Maja (čitaj devojka koja mu organizuje život) su naprasno odlučili
da se spuste do Kotora i tamo u njenoj kući budu neko vreme,
jer zaboga, ovde je suviše toplo i svi su već nekud otišli......
A ja ???
Ja sam bez potrebe provela čitav jun u ovom zagušljivom, prašnjavom gradu
umesto da sam se baškarila na obali nekog mora i
konačno se malo posvetila sebi.
Po ko zna koji put sam rekla sebi
da moram da svoj život uzmem u svoje ruke;
da moj i Aleksov život nisu više jedan
i da mu ja već dugo vremena nisam neophodna kao nekad,
pa ni ne moram da svoj život prilagodjavam njegovom . ..desperadoss...
Ulazim u stan kao furija i s vrata počinjem da se svlačim,
pravac kupatilo jer
mokra sam što od besa, što od nesnosne vrućine.
„Kako li ona žena izdržava stalno u liftu“ na momenat mi proleti kroz glavu
ali već sledećeg trenutka ulećem pod spasonosni mlaz tuša....
I dok voda spire s mene znoj i prašinu kao da spire i bes i tugu????
Tugu ???
Otkud tuga tu? Pa ja sam jedna srećna i zadovoljna žena!!
Malo pretrpana obavezama ali srećna zar ne?????
Uveče, odlazim na kafu sa mojom dobrom drugaricom koju život nije mazio
ali koja ima toliko duha i toliko je srećna i nasmejana da
me ponekad deprimira taj njen toliki optimizam..
večeras pogotovo me iritira ta njena ničim izazvana sreća i
to nasmejano lice dok priča o momku koji je došao da joj iseče struju
zbog glupog duga od nekoliko hiljada dinara....
Slušam je sa pola pažnje i razmišljam kako li ja izgledam drugima
po prvi put hvatam sebe sa takvom mišlju.....desperado
Ali Daca ne prestaje da se smijulji i
pod nos mi stavlja masu prospekata za
nezaboravna letovanja (radi u turističkoj agenciji i ja sam joj tražila
da mi donese najpovoljnije ponude).
Sledeća dva sata provodimo u komentarisanju ponuda i gde bi bilo
najlepše a gde najpametnije otputovati.
Vraćam se kući sa torbom punom prospekata i velikom multilemom:
KUDA OTIĆI...
Sada, kad sam konačno odlučila da putujem, ja imam problem: GDE??
I nečujem više u sebi ni muziku flamenka,
ni balaljku
o boleru i kanconi
ni da ne pričam..... Ljuta sam na sebe: OPET...desperado....
U liftu opet ona žena! Gleda me začudjeno i ja
je po prvi put
otvoreno posmatram: i njenu prosedu kosu svezanu na potiljku i
male fine bore oko tamnih, dubokih (u ovom trenutku malo začudjenih) očiju
i konačno
se osmelim
i pitam:
„Ko si Ti?“
U tom trenutku lift staje,
vrata se otvaraju
i ja izlazim
dok me ona gleda još uvek začudjeno...
