Stojim zbunjeno gledajući u

zaključanu kapiju par minuta i veoma sam desperado, a

onda čujem glas

kako me doziva!

Okrenem se i

vidim iz susednog

dvorišta neko maše i ide

prema meni.....

Shvatam da je to žena

mog rodjaka, Zora,

 srdačno

me grli i 

kaže da me nisu očekivali, da

se niko nije javio al

sad će oni to

očas....

"E nek si i ti rešila da dodješ!

Sanja i Milan malo, malo pa dodju a ti

nikako...

Evo , ajde da se  osvežiš i

popiješ kafu pa

ćemo onda, kod nas je ključ, neka auta tu

neće ga niko a i u hladu je

 ne brini!", dok neprestano priča

već me vodi prema

njihovoj kući na veliki trem gde

je prijatna hladovina i klupe

sa starinskim ćilimima preko njih,

veliki drveni sto dominira celim tremom i

sve je nekako staro i novo i 

prirodno kao

da to tako treba i da oduvek pripada tu.

I dok ja sedam na jednu od

tih klupa diveći se muškatlama koje vise

sa svih strana izlaze baba Jula, moja baba tetka (ili šta već)

i  devojčica od 15-ak godina, čerka moje domaćice Zore...

Baba Jula me grli i

dok joj suze

 Baba Jula me grli i

dok joj suze kreću niz

naborano lice ona kaže:"E, nek si došla, tvoji bi

se jako radovali da te mogu videti...."

Devojčica se zove Nevena, i stidljivo se

pozdravlja sa mnom ali ne skida svoje

radoznale okice s mene. 

Baba Jula briše suze krajem od marame i

kaže kako je već zaboravila kako izgledam, prepoznaje

samo moje oči i  osmeh ...

pita kako su moja deca i kolika su.... Nikad ih nisam dovela da ih vide.

Utom ulazi Zora noseći poslužavnik sa

slatkom od  belih trešanja i

hladnom bunarskom vodom:

"Hajde posluži se! Ovo su trešnje sa

deda Milojeve trešnje, one iste 

koje smo krali kod

deda Miloja, jel se sećaš?" Ozareno će Zora.

  -Da sećam se!  Al sam  zaboravila ukus

slatka od trešanja nisam ga jela ......  uzimam

još jednom slatko i pijem hladnu vodu iz

orošene čaše : „Uh hvala ti ! Ovo mi je baš trebalo“

"Samo se ti posluži, evo, sad će kafa, a ti majka",

okreće se prema Baba Juli "nemoj sad da plačeš i da je

puno zapitkuješ, dobro je da je došla, valjda

ćemo imati  vremena da se ispričamo" klima glavom i

više potvrdjuje no što

pita kaže : "Ostaćeš malo duže zar ne?"

Ja samo klimnuh glavom još opčinjena

ukusom slatka od belih trešanja i

navale sećanja na te trešnje, na Baba Julu

koja viče na nas što

preko plota preskačemo bežeći od

ko zna koga dok nam se

u punim  džepovima muljaju

te  bele trešnje....

Dok pijemo kafu a Zorka nešto priča,

na dvorištu se pojavljuje moj rodjak Mirko, Zorkin muž, koji je

meni ostao u sećanju kao naočit momak u

kog su bile zaljubljene sve

seoske udavače i koje su se sa mnom družile i

svuda me vodile

ne bi li ikako bile njemu bliže...

Još izdaleka pita Zorku, ne videći me od

stuba i silnog cveća: "Ko je to stigo iz Beograda?  da nije kod nas ?" 

Sad me već vidi i žureći prema

tremu kaže: „ E ne mogu da verujem, al kad

sam video auto pomislio sam da bi bilo lepo da je tvoj! "

Sa širokim osmehom prilazi i grli me:" pa gde si ti dosad

i što ti je ovoliko trebalo da dodješ?"

Ja sležem ramenima dok se

gubim u njegovom širokom zagrljaju" 

Seda do mene i pita bez ustručavanja:"Dokad ostaješ?

Oćemo li imati vremena da

se ispričamo? Nisam te video sto

godina moraš ostati ..."

 Ja klimam glavom i kažem: "biću tu sigurno čitav mesec!"

 Svima na verandi kao

da laknu i neka radost kao

da nas sve zaokupi i

zajedno sa toplim vetrom, koji poče da duva, kao

da nas ponese u neke divne

predele bliskosti porodice i zajedničkih uspomena

i sledećih nekoliko sati smo svi lebdeli na

tom vetru smejući se

i šaleći se, pričajući o svemu i svačemu..

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dok

vozim autoputem, sa

okolnih brda se diže

izmaglica, polja

se kupaju u sunčevoj

svetlosti i sjaju, u

meni neka nesvakidašnja milina i

misao koja mi se

stalno mota po

glavi:"Bože kako je lepa ova naša Šumadija!"

Nakon nekog vremena u

mislima sam

negde

u prošlosti,

izmedju jave i

sna:

vidim

mog djeda

gde puni lulu reznim duvanom, sedeći

na pragu vajata,

i babu

koja pogureno plevi

baštu ispred kuće, i

osećam

jak miris njenih ruža i

„turskog" karanfila..

Vidim i

mog brata umazanog, blatnjavog sa

starom olupanom kofom u

jednoj ruci i pecaljkom u drugoj kako

se vuče sa potoka koji

protiče po obodu dvorišta i

moju sestru sa

rozim mašnama na

bujnim pletenicama, koja se pati

sa svojim prvim pokrsticama i

sebe kako se zajedljivo

smijuljim njenoj nespretnosti.....

Vidim i

 moje roditelje na klupi ispod jabuke kako

se nešto

domundjavaju (uvek su se domundjavali kad su

hteli nekud bez nas da odu..)   (Dalje)

Čitavu noć sam prevrtala po glavi

prospekte

moje drugarice Dace,

budim se neispavana, još pomalo besna

i naravno da sam desperado...

Dok sipam kafu zvoni telefon i

ja se javljam,

još sanjiva i nespremna da

čujem bilo koga....

sa druge strane žice moja sestra

počinje da cvrkuće:

"Kako si spavala? Jesi li dobro?Kako je na poslu? Kad ćeš na godišnji ?"

 Hiljadu pitanja

u minuti!!!

Nemam živaca za to sad,

kažem: „dobro sam,

zvaću te kasnije, zdravo!!!“

I dok spuštam slušalicu pred očima

vidim

 roze i plave cvetove moje spavaćice koja

vijori na jutarnjem povetarcu

dok se penjem na

dud ispred kuće mog dede,

utrkujući se sa sestrom koja će

prva

zauzeti najbolju granu punu

sočnih, crvenih dudinja.

Da.........

„To je prava destinacija“

kažem sebi i

radosno otpijam gutljaj kafe.

Gledam u kofer nasred sobe, dok u meni odzvanja fllamenko

i pitam se

da li već večeras da počnem s pakovanjem ili da sačekam ponedeljak i

dok mi pete dobuju u taktu flamenka ja ipak odlučujem

da sačekam ponedeljak,

jer moj sin Aleks ima zadnji ispit i baš i ne bi bilo fer da odem

pre no što ga položi.

Sklanjam kofer i iz nepoznatih razloga

ulazim u kupatilo, ne čujem više muziku i

sad sam stvarno desperado... (Dalje)