Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dok

vozim autoputem, sa

okolnih brda se diže

izmaglica, polja

se kupaju u sunčevoj

svetlosti i sjaju, u

meni neka nesvakidašnja milina i

misao koja mi se

stalno mota po

glavi:"Bože kako je lepa ova naša Šumadija!"

Nakon nekog vremena u

mislima sam

negde

u prošlosti,

izmedju jave i

sna:

vidim

mog djeda

gde puni lulu reznim duvanom, sedeći

na pragu vajata,

i babu

koja pogureno plevi

baštu ispred kuće, i

osećam

jak miris njenih ruža i

„turskog" karanfila..

Vidim i

mog brata umazanog, blatnjavog sa

starom olupanom kofom u

jednoj ruci i pecaljkom u drugoj kako

se vuče sa potoka koji

protiče po obodu dvorišta i

moju sestru sa

rozim mašnama na

bujnim pletenicama, koja se pati

sa svojim prvim pokrsticama i

sebe kako se zajedljivo

smijuljim njenoj nespretnosti.....

Vidim i

 moje roditelje na klupi ispod jabuke kako

se nešto

domundjavaju (uvek su se domundjavali kad su

hteli nekud bez nas da odu..)   (Dalje)

Čitavu noć sam prevrtala po glavi

prospekte

moje drugarice Dace,

budim se neispavana, još pomalo besna

i naravno da sam desperado...

Dok sipam kafu zvoni telefon i

ja se javljam,

još sanjiva i nespremna da

čujem bilo koga....

sa druge strane žice moja sestra

počinje da cvrkuće:

"Kako si spavala? Jesi li dobro?Kako je na poslu? Kad ćeš na godišnji ?"

 Hiljadu pitanja

u minuti!!!

Nemam živaca za to sad,

kažem: „dobro sam,

zvaću te kasnije, zdravo!!!“

I dok spuštam slušalicu pred očima

vidim

 roze i plave cvetove moje spavaćice koja

vijori na jutarnjem povetarcu

dok se penjem na

dud ispred kuće mog dede,

utrkujući se sa sestrom koja će

prva

zauzeti najbolju granu punu

sočnih, crvenih dudinja.

Da.........

„To je prava destinacija“

kažem sebi i

radosno otpijam gutljaj kafe.

Gledam u kofer nasred sobe, dok u meni odzvanja fllamenko

i pitam se

da li već večeras da počnem s pakovanjem ili da sačekam ponedeljak i

dok mi pete dobuju u taktu flamenka ja ipak odlučujem

da sačekam ponedeljak,

jer moj sin Aleks ima zadnji ispit i baš i ne bi bilo fer da odem

pre no što ga položi.

Sklanjam kofer i iz nepoznatih razloga

ulazim u kupatilo, ne čujem više muziku i

sad sam stvarno desperado... (Dalje)